Kamena gnjizda: Župa na kraju (ili na početku)
 

Svi Gudelji davno odselili

Napoleonova cesta od koje osta samo tabla ukresana u stini na brdu Turija i pokoja podziđana okuč što svojin zidinan strši iznad procipa di je tunel, čeka izminu. Malo niže priko Rašćana radi se autoput. To za mišćane sela Župe smišćenog na samon početku kamenite udoline put Vrgorca ne znači ništa. U mistu je ostalo nikoliko starije čeljadi kojima put više i nije put, pogotovo jin ništa ne znače bisne makinje što po njemu tandrču.

Ispod tunela oklen puca pogled na dolinu između Bijakove i oštrog Metokita, na jednoj od zapušćani njiva župljanskog zaseoka Turija, smišćena je kuća obitelji Gudelj. U dvorištu je bunar kroz koji teče živa voda o kojoj svidoče i jablanovi dvistotinjak metara niže. Ispod tupinasta tla sigurno se skriva rika ponornica. Jednon davno kuša san studenu vodu iz tog bunara, pa me vuče želja ponovo se napit. Nisan je liznijo! Nikoga nema za dočekat gosta. Gudelji su davno odselili, zato iđen dalje nizbrdo kud i ponornica. Ko će je znat, možda ova rika teče uzbrdo!
Malo niže iznad prosika za cestu, u malomu vinogradu rade Ante Pavlinović i žena mu Mara.
- Oće li posa mladenci?! - pitan ji vičući sa ceste.
- Kakvi smo ti mi mladenci?! Stari smo, još moramo raditi dok nan ne pukne u leđima.
- Nije van vinograd baš za puknit u leđa!
- Bilo je ovde iljadu i četristo komada loza. Ja, otac mi i pokonji brat, tupinu smo mašklinin krčili kako bi zasadili loze. E, koje su to bile muke? Kad smo sve to uradili, loze doveli na pun rod, dođe i cesta, i to po sri naši truda. Vidi šta ostade od vinograda. Okatice iljadu i četristo komada! - maše Ante prston iznad glave - za svu učinjenu šćetu dali su nan novaca u vridnosti samo tri dana oranja. Sve san ja to pritrpijo i još dva infakta. Ne dan se! Čuva me ova klima - ogledava se okolo sebe.

- Čuva tebe žena! U bocun ti je ulila vodu, a ne vino.
- Jesan, jesan, čuvan ga sad kad je ostarijo! Ko ga je čuva kad je obigrava svit? E, to ti ga ja ne znan - javlja se Mara.
- Sve san obaša i Njemačku i Austriju. Odeš zaradit, dođeš i sve to uziđaš u zidine i tako iz godine u godinu. Još tome dvajes devet godina, devet miseci i tri dana u Melioraciji za samo 450 kuna mirovine, pa neš dobit infakt. Čudo san i živ!
- Siti li se mlađarija turnit koju kunu za u gostionu?
- Ha, ha! Imamo ti mi i kravu i tele, ali neće dočekat dogodine! Ne moremo mi više!

Baba ljuta na dida

U sri Župe iz ulice na glavnu cestu sa frezon omira izletit 75-godišnji Ivan Turić. Vozi tvrdo držeć rogati volan nagnut naprid ko da je na trkaćem motoru. Iđe kosit travu i tvrdi kako je freza bolja negoli ijedno magare. Nema kad ni razgovarat, jer posa je posa, sviđa ti se ili ne sviđa.
- Eno ti tamo u kući moja unuka profešurica, š njon razgovaraj - veli stiskajući gas.
Freza breči ko deset trkaći motora, a jedva se miče.
Malo dalje u čisto održavanu dvorištu između kameni kuća na sopi side Ivan i Stana Garmaz.
- Baš van je ovde lipo! Mir je i sve mirluši. Vidi kumpira, nisu ni u polju vaki! Sve je čisto!
- A, ima nike nevolje! Šta će to sve kad nema nigdi nikoga, nema ko ni izbrljat - odgovori priko volje Ivan. Stana ljuta odmajiva rukon.
- Valjda će se neko od dice ili unuka vratit u selo - nastojin ji pridobit za razgovor.
- Oće, oće! Ošli su ima dvajest, trijest godina pa će se vratit. Dašta će!
Pošto se nisan napijo vode na Turiji, povede me Ivan priko puta na dobro očuvanu kamenu čatrnju punu kišnice, baci u nju zingani sić, dva-tri puta ga zaroni kako bi voda bila ladnija.
- Nema ništa slađe od kišnice iz zinganoga sića! Virujte mi se!
- A eto, sinko, pij! Kad je čovik mlad i zdrav sve mu je slatko. Čistija ne more bit nego je. Dobili smo mi vodovod, ali ne pijemo iz njega.

Maločak dalje u selu nađe Ivanovu unuku, profešuricu hrvatskog jezika, Adrijanu Turić i babu koja ljutito zažugelja profešurici iza leđa, odlazeći na njivu za didon Ivanon.
- Baba je nešto ljuta na dida, a ja sam ovaj tren sa posla. Rođena sam u Splitu, fakultet sam završila u Zadru, tražila sam posao ali ga nisam mogla naći i ukazalo se mjesto nastavnice u Dragljanima, pet-šest kilometara prema Vrgorcu. Prihvatila sam posao i vratila se kod dida. Od malena sam dolazila na školske raspuste u Župu i bilo mi je žao zašto sve više ljudi odlazi iz sela. Sad tu stanujem i lijepo mi je. Nije više Župa na kraj svijeta kao što je bila, jer je cesta dobra i sve je onda blizu, imamo telefon, vodu, samo nema ljudi. Doći će vrijeme kad će ljudi uvidjeti da je tu zdravo i lijepo živjeti. Neke od životnih vrijednosti koje su u gradu već odavno nestale tu još postoje. Koliko čujem od drugih, svi kažu kako će se vraćati.

Iz Adrijanini usta u Božije uši, a ja gazin uskin asfalton kroz selo dalje di u pritorak za koze brime grma ugurava Nediljka Garmaz koja nije za razgovor jer je more brige. Zato san sijo prid kuću Mile Garmaz di domaćica sidi zagledana u zapušćane pristave.
- Je li dobra ladovina?
- Komu je, komu nije!? Meni sada drugo ništa i ne priostaje.
- Eno susida još iđe manit grma, donila je veliko brime.
- A šta će kad joj je sve palo na time. Prije se po grm išlo u Bijakovu, a sad je grm doša do kuća i nema ga ko brat ni jist. I čeljad i živinu moš izbrojit na prste. Dica ošla za poslon, a ovde ostala starčad koja jedno po jedno umire. Kad nas ne bude, ovde više neće bit nikoga. Same puste zidine!
Niki dan umri čovik i žena, jedno za drugin. Smirili se! Osta nas deset.
- Svi stari u selu su doživili priko osandeset godina pa se more reć kako se ovde dugo živi.
- Je, živi se dugo i teško!
- Oće li se koje vaše dite vratit?
- Di će se vratit i na šta. Da je bilo prija dvadesetak godina otvorit kakav pogon di bi se moglo radit i zaradit, a sad kad nema nikoga... Za kupit nešto ili otić u doktura moraš u Zagozd, nema se čin. Suboton i nediljon, kad dođe koje dite s auton, doktur ne radi.
- Dobro rečeno, tribali bi dokturi jednon tjedno doć ili poslat medicinske sestre u selo prigledat nemoćne i vidit šta jin triba od likova. O tome bi općinari tribali vodit brigu! Tribalo bi i sa kojin trgovcen dogovorit da dogoni potribno.
- Miša mu, to je! Trgovac Gojo iz Rašćana nan svako drugi dan dogoni kruv i druge stvarčice.
- Eto, naša se neko pametan i brižan!
Sićaš se štagod lipoga baren iz mladosti?
- Ništa sinko! Cili se život samo trudi i trudi!
Evo, za šta?!

  

Slavonka na kamenu

Ne zamirite, virni čitateljii, što stalno pišen razgovor. Želin ričima mišćana prikazat njijove tegobe i potribe. Sva moja naglabanja nisu vridna triju riči njijova razgovora i promoćutna pogleda koji otkriva istinu godina življenja u ovomu kraju. Cili trud i bore vrimena bi se lako podnile samo kad bi se barem unučad vraćala i u svome selu našla podumintu života.
U sri sela žive Milan Selak, komu je did doša iz Rašćana na ženinstvo, i Marija koju je Milan odajuć za poslon naša u Slavoniji i doveo je za ženu.
- Niko ne bi reka da ste Slavonka već prava Dalmatinka. Kad ste došli?
- Došla san prije 50 godina iz bogata kraja, ovde na ništa. Sami kamen.
- Mogu zamislit kako van se činilo sve ovo kad ste došli iz ravne Slavonije di nema kamena za lika. Zašto niste donili maločak bogastva za prisadu?
- Ja san radio i svačin se bavijo! - upade Milan u rič
- Nije mala šala četerest godina radnoga staža po svitu. Nepisano ne spominjen! Sad san u mirovini, sa ženon čekan dicu i unučad.
- Ima li se ko brinit o selu i ovo malo mišćana?
- Imamo dobra svećenika, don Ivana koji je obiša svit, a evo je puno toga uradijo za misto.
domaćica sidi zagledana u zapušćane pristave.

Trevijo u nevakat

Na cesti ispri Buljubašića kuće dvi suside beru cvitove lipe za čaj.
- Ovde je sve okasnilo dvadesetak godina, i voda i telefon.
Gledajte onu obnovljenu školu, u njoj je početkom osandeseti bilo osan razreda učenika, a sad je prazna. Osandesete godine su bile godine iseljavanja. Vidite šta je ostalo, ništa! Povratak nazad?! Nema se tu osnova za vraćanje - rekoše mi, ne prikidajući obirat lipu. Malo niže obnovljena velika kamena kuća pokrivena kamenin pločan i urađeni vrtli oko kuće iz daleka mame pogled, ali je ispri rampa ko na carini i veliki pas pa ne mogu dalje. Čeljadi nema ili san trevijo u nevakat. Rečeno mi je da je sve to vlasnika firme SEM, a vlasnik je Buljubašić.

Kako god, ja završavan ovo putovanje u nadi kako san van koliko-toliko približijo ovo selo na početku (ili kraju) Imotske krajine.

 

 

 

IMOTSKI on line

Augustin AGO Kujundžić
06. rujna 2007. godine

Gdje smo?

Upoznajte gdje je Župa Biokovska na karti, te otiđite na virtualnu šetnju kroz njene putove.

Karta...

Virtualna šetnja...

Vremenska prognoza
vremenskaprognoza

Pratite vremenske uvjete na području Župe i okolice.

Vremenska prognoza...

O nama
onama

Kontaktirajte nas, pitajte što vas zanima. 

O nama...